Pisanije o Vašingtonu započinjem u periodu kada je grad najlepši – u vreme kad cvetaju japanske trešnje. U početku mi je bilo čudno čemu tolika euforija oko tih trešanja, cvetaju svuda na svetu u proleće, ali pre nekoliko dana otišli smo do centra dešavanja i shvatili zašto je to tako…
Daleke 1912. godine grad Tokio je u znak prijateljstva i unapređenja međunarodnih odnosa poklonio gradu Vašingtonu sadnice trešanja, a tadašnja prva dama Helen Herron Taft i Iwa Chinda, supruga japanskog ambasadora u SAD, zasadile su prve dve od više od 3 000 stabala trešanja koja danas okružuju veštačko jezero Tidal Basin. Od tada je uspostavljena tradicija održavanja festivala u čast cvetanja trešnje koji uključuje mnoge kulturne događaje: ceremoniju otvaranja, paradu, puštanje zmajeva, radionice, koncerte itd.
Sa ogromnim nestrpljenjem se isčekuje cvetanje trešanja (vrsta Yoshino je najzastupljenija), prate se prognoze agronoma i planira dolazak na festival posvećen trešnjinom cvetu. Smatra se da je vrhunac cvetanja kada se više od 70% ružičasto-belih latica otvori. Ove godine festival traje od 20. marta do 17. aprila, a predvidjanja da će cvetanje dostići vrhunanac izmedju 18. i 23. marta su se ostvarila, pa je narod navalio da vidi trešnje i uživa u pogledu. I zaista, ne znam da li zbog slike, mirisa ili proleća samog po sebi, ali, obuzme te neki neverovatan osećaj bezrazložne nemerljive sreće. A onda pogledaš u ljude oko sebe koji se takođe detinje osmehuju, uživaju u pikniku ispod trešnjinog drveta i hvataju najlepše kadrove uz zalazak sunca…
Neposredno pored jezera nalazi se Memorijal Tomasa Džefersona, jednog od Očeva osnivača i trećeg predsednika SAD-a. Na velikim stepenicama koje vode do spomenika okuplja se dosta mladih pa su nas podsetile na čuveli Amfi u Nišu… Prateći trešnjin drvored stiže se do spomen parka, najpre, Frenklina D. Ruzvelta, koji krase bronzane statue i divne fontane, a zatim i Martina Lutera Kinga koji obiluje citatima jednog od najpoznatijih boraca za građanska prava.
Eto, rascvetane trešnje mogu biti prilika da se malo procunja kroz prošlost i sazna nešto novo o ljudima koji su obeležili istoriju. A još ako se ima bicikla, ona nemerljiva sreća je još veća. 🙂 U Vašingtonu postoji mogućnost da se iznajmi bicikla (Capital Bikeshare) za osam dolara po danu, što daje priliku da se vidi što više stvari za kratko vreme.
Jedno od mesta koje smo posetili u skorije vreme je Kongresna biblioteka, najveća biblioteka na svetu. Danas se sastoji od tri zgrade, od kojih centralna i najstarija, osnovana 1897. godine, nosi ime čuvenog Tomasa Džefersona. Ovo zdanje je poput muzeja, a ulaz je, kao i u većini muzeja u ovom gradu, slobodan. Na svakih sat vremena ljubazni i odlično informisani vodiči provode svoje grupe kroz najbitnije prostorije biblioteke. Od njih saznajemo da je to prva zgrada u Vašingtonu koja je osvetljena uz pomoć električnih sijalica, a da je naziv “kongresna” dobila jer je Kongres dao novac za njenu izgradnju, a ne zato što služi samo kongresmenima.
Preko 150 miliona “artikala” čini je svetski najvećim skladištem knjiga, zvučnih snimaka, novina, partitura, fotografija, mapa, filmova i rukopisa. Biblioteka ima sopstvenu laboratoriju za “osvežavanje” starih dokumenata, a posebno mesto zauzima glavna soba za čitanje u obliku oktagona. Sav dostupan materijal se može koristiti isključivo u prostorijama zgrade gde, pored glavne, postoji još 21 specijalizovana čitaonica, a većina knjiga je dostupna i online. Ono čime se posebno ponose jeste jedna od tri savršene Gutembergove Biblije (druge dve se čuvaju u Parizu i Londonu). Pre Gutemberga, knjige su se ručno u crkvama prepisivale, dve stranice dnevno. Sa otkrićem štamparije dve stranice nastajale su u roku od 30 sekundi. Štampa je mogla biti samo u crnoj, a reči u plavoj i crvenoj boji su se ispisivale ručno.
Ono što se sve vreme provlači kroz priču vodiča je neverovatna ličnost Tomasa Dzefersona. Čovek je zbog loših finansijskih prilika morao da proda svoju ličnu biblioteku od 6 486 knjiga Kongresnoj biblioteci. “Nadležni” za kupovinu nisu umeli da procene vrednost knjiga pa su cenu određivali po debljini! U svakom slučaju, Džeferson je zaradio u to vreme lepe novce, ali je ostala čuvena rečenica: “Ne mogu da živim bez knjiga: međutim, nekolicina će zadovoljiti ličnu želju, ali ne i korist, ako im je zadovoljenje želje jedina svrha.”* Celokupna Dzefersonova biblioteka, koja sadrži knjige iz mnogih oblasti (pravo, filozofija, religija, poljoprivreda itd.), izložena je na drugom spratu Kongresne biblioteke.
U nameri da izbegnemo strahovitu guzvu oko Tidal Basin-a, a opet uživamo u proleću, otišli smo do The US National Arboretum, botaničke bašte na otvorenom u severoistočnom delu Vašingtona. Sam naziv arboretum znači skupina drveća, ali se ovde mogu naći i mnoge druge zanimljive biljkice. Danas glavni centar za botanička istraživanja, osnovan je aktom Kongresa 1927. godine, a o njemu vodi brigu Ministarstvo poljoprivrede SAD-a. Ovde se može videti muzej posvećen japanskoj i kineskoj bonsai tehnici. Izložena minijaturna drvca predstavljaju pravu umetnost, a svake godine privuku poglede više od 200 000 posetilaca.
U centralnom delu Arboretuma izdižu se betonski stubovi. Saznali smo da su prvobitno služili kao potpora Kapitola, ali 1958. godine su proširili zgradu i postavili nove, a 22 korintska stuba preselili u botaničku baštu. Danas pretežno služe kao simpatična scenografija za fotografisanje. Od ovih kolonada u svim pravcima vode brojne šetačke staze pored kojih su zasađene i uredno obeležene najraznovrsnije biljke. Ako se krene jednom od njih, kroz drvored roze i belih magnolija, dolazi se do reke Anakostija (Anacostia), na čijoj obali može fino da se odmori; staza u suprotnom smeru, zasuta cvetićima azaleja, vodi do granice staništa beloglavog orla, nacionalnog simbola SAD-a. Amerikanci su totalno poludeli za ovim pernatim stvorovima, pogotovu iz razloga jer je ponovo, nakon mnogo godina, jedan orlovski par izabrao baš Arboretum da svije svoje gnezdo. Danima se u medijima piše o ovim orlićima kojima su nadenuli imena Gospodin Predsednik i Prva Dama, a koliko je interesovanje dokazuje i mogućnost da ih pratimo preko infracrvene kamere 24/7. I tako su orlići završili u Velikom bratu. 😉
Od kako smo se doselili, kad god imamo malo slobodnog vremena, skoknemo do centra grada i svaki put nas nešto novo, lepo, iznenadi. Vašington je zasluženo, ne samo politički već i kulturno, jedna od svetskih prestonica. Ono što je, čini mi se, najviše izdvaja od drugih jeste dostupnost mestima od najvećeg kulturnog značaja. A to je ono što je potrebno običnom, malom čoveku.
- Hvala puno dragoj Dragani Đorđević koja se detaljno posvetila originalnom pismu upućenom Adamsu i prevela čuvene Džefersonove misli.
Leave a Reply