Moj prvi susret sa Kanadom bio je preko jedne razglednice koju nam je kum poslao krajem osamdesetih dok je boravio tamo na profesionalnom usavršavanju. Ta razglednica je godinama stajala u vitrini dnevne sobe, a na njoj je ponosno pozirao jedan jelen prelepih rogova, okružen zelenom divljinom, koja kao da je samo njemu pripadala. Tako sam i ja zamišljala Kanadu kao neku daleku zemlju, sa netaknutom, goropadnom prirodom kojom čovek nije uspeo da zagospodari.
Tridesetak godina kasnije, ispostavilo se da živim na svega dva sata vožnje od te divlje Kanade, a upravo pristigla zelena karta nam je bila odličan povod za jedno novo putovanje van SAD-a i upoznavanje “severnijeg severa”.
Vankuver
U Vankuveru smo proveli vikend početkom jula, a naši domaćini su bili Marija i Kile, drugari koji su se pre nekoliko meseci sa decom preselili u Kanadu. Ova poseta je bila više usmerena na druženje sa prijateljima nego na samo istraživanje grada, ali smo svakako uspeli da osetimo ritam ove metropole i poželimo da joj se uskoro ponovo vratimo.
Vankuver je najveći grad kanadske provincije Britanska Kolumbija i već godinama nosi titulu jednog od najpoželjnih gradova za život na svetu. Gradski oci bore se da ta titula bude i zvanična do 2020. godine, kada bi grad trebalo da postane broj jedan na svetu što se tiče životnog standarda. Ti njihovi napori su vidljivi na svakom koraku: preko 200 prelepo uređenih parkova, čiste ulice, biciklističke staze i javni prevoz koji prilično dobro funkcioniše. Beskućnika ima i ovde, čini mi se nešto manje nego u Sijetlu, ali to je izgleda jedan od najvećih problema sa kojima se suočavaju gradovi na zapadnoj obali.
Čitavo popodne smo proveli šetajući gradom duž njegove marine od Kongresnog centra (Convention Centre) do Stenli parka. Obale Vankuvera zapljuskuju rukavci Tihog okeana u kojima se smireno ljuljuškaju ukotvljeni brodići ili pak nadobudno uzdižu pristigli kruzeri. Sa druge strane pešačke staze su brojni stakleni oblakoderi, koji se savršeno preslikavaju u vodi.
Stanley park je najveći i najstariji park u gradu koji se prostire na preko 400 hektara zemlje. Naziv je dobio po lordu Stenliju, jednom od guvernera Kanade iz perioda vladavine kraljice Viktorije i njegov spomenik se nalazi na glavnom ulazu u park. Ovu urbanu oazu porede sa Central parkom u Njujorku i obiluje mnogim atrakcijama poput akvarijuma, zoo vrta, igrališta za decu itd. Primetili smo veliki broj indijanskih totema i saznali da u Kanadi deca u školama mnogo više nego u Americi uče o urođeničkim narodima, koje ovde nazivaju First Nations.
Nakon iscrpljujuće šetnje, energiju smo lepo obnovili u pivnici Steamworks, koja ima i svoju pivaru. Pored zavidnog menija piva, služe i sasvim solidnu hranu. Ostatak prvog dana smo posvetili istorijskom srcu grada – Gastown-u, gde su smeštene radnje sa suvenirima, simpatični restorani i zaštitni znak ovog kraja – sat koji radi na paru i oglašava se svakih 15 minuta.
Sledećeg jutra smo se uputili severnije ka planini Graus (Grouse mountain) i susreli sa onom kanadskom divljinom sa razglednice. Na prvi pogled, stiče se utisak da su Kanađani jako lepo iskoristili svoje potencijale, a da pritom nisu narušili lepotu i nesputanost svoje prirode.
Planina Graus tokom cele godine nudi neke od atrakcija za posetioce, a mi smo odlučili da se gondolom popnemo na vrh i odatle krenemo da osvajamo kanadska prostranstva. Uprkos ne tako povoljnoj ceni karte za gondolu, red posetilaca koji čekaju da se vinu u visine je bio prilično dugačak. Ispostavilo se da je čitavo iskustvo vredelo svaki uloženi (kanadski) dolar. Lebdeći iznad džinovskih četinara, gondolom smo se podigli na 2800 stopa visine, uživajući u sve širem pogledu na podnožje planine i još niže na sam Vankuver, koji su ostajali iza nas. Tamo smo imali priliku da pogledamo uzbudljivi šou sa drvosečama – letele su sekire i testere, glumci su se nadmetali u veranju po visokim stablima i kotrljanju po deblima u bazenu ispunjenom vodom. Zanimljiv nam je bio ovaj kanadski smisao za šoubiznis. 🙂
U okviru ulaznice, dalje smo se žičarom popeli na najviši vrh planine sa koga se prostire veličanstvena panorama grada i Tihog okeana. Videli smo mnoštvo zanimljivih ptica, među njima i onu po kojoj je planina dobila naziv, nalik na nekakvu divlju kokošku. Upoznali smo i dva grizli medveda, siročiće, koje su rendžeri koji rade na planini usvojili i smestili u zaštićeni prostor.
Nakon prilično ispunjenog dana, vratili smo se u Sijetl iščekujući sledeću priliku kada ćemo nastaviti ovo tek započeto istraživanje Kanade. Ova prilika se ukazala već nakon nekoliko nedelja, kada smo sa drugim parom drugara, Milicom i Dakijem, posetili glavni grad Britanske Kolumbije – kraljevsku Viktoriju.
Viktorija
O lepoti Viktorije čuli smo od komšije tek kad smo se doselili u Sijetl. Međutim, kao i kod većine lepih stvari, i ovde postoji kvaka: ne samo što je u Kanadi, već je Viktorija smeštena na ostrvu Vankuver i od Sijetla se najjednostavnije može doći vodenim ili vazdušnim putem, a i za to je na raspolaganju nekoliko opcija, pa treba odabrati pravu. Naš četverac se odlučio za trajekt od lučkog mesta Anacortes, koji je oko dva sata vožnje udaljen od Sijetla, do mesta Sidney, u Kanadi. Rezervisali smo povratnu kartu za trajekt i smeštaj za jedno veče unapred, i jednog avgustovskog jutra se otisnuli na tročasovnu plovidbu u pravcu Britanske Kolumbije. Ovo putovanje je iskustvo samo za sebe, jer se plovi izmedju mnoštva ostrva, među njima i Orcas i San Juan Islands, koja su poznata po bogatstvu flore i faune.
Od Sidneja do Viktorije nam je trebalo oko 20 minuta, auto smo ostavili na javnom parkingu u ulici Yates i odatle krenuli da istražujemo grad. Prvi utisak – Viktorija je potpuno različit grad od Vankuvera. Grad koji odiše nekom starinskom otmenošču. Ovde nema oblakodera ni modernih zgrada – sve je podređeno britanskoj kraljevskoj tradiciji, mada smo se, ponovo, na mnogim mestima susreli sa totemima Aboridžina.
Prvi Evropljani su ove krajeve počeli da naseljavaju u drugoj polovini 18. veka, da bi Britanci sredinom 19. stoleća osnovali najpre utvrđenje za trgovinom krznom, a zatim i koloniju čiji su glavni grad nazvali po svojoj kraljici. No, uprkos starinskom ruhu, Viktorija je danas moderan grad: ima tri univerziteta, tehnološka industrija je jako razvijena, a zbog najblaže klime, predstavlja i jedan od najpoželjnih gradova za život u Kanadi.
Viktorija je poznata kao “Grad vrtova”, od kojih su najpoznatiji The Butchart Gardens, smešteni severnije od grada. Nažalost, ovog puta nismo imali vremena da ih posetimo, ali smo zato uživali u cvetnim aranžmanima širom grada, počev od prelepe bašte grandioznog hotela The Empress, koji se uzdiže naspram same luke. Odatle se, duž marine, proteže lepa šetačka zona sve do parka Fisherman’s Wharf, nekadašnjeg ribarskog pristaništa koje je sad fino mesto gde se može napraviti pauza za ručak. A zatim, gde drugo – s obzirom da smo u “kopiji” Velike Britanije, čekao nas je “čaj u pet”. 🙂
Nekako najjači utisak sa ovog vikend putovanja nam je bila upravo ova čajanka. Smeštene u lepom zdanju izgrađenom u arhitektonskom stilu kraljice Ane, krčma i kuća čaja Pendray predstavljaju glavne epitete Viktorije: tradiciju, otmenost i eleganciju. Iako imaju čitav meni odličnih čajeva sa karakteristikama različitih podneblja, ovde nije reč (samo) o čaju već o čitavom iskustvu kome se prepustiš uz šoljicu delotvornog napitka. Opijeni nekom drugom epohom i svim tako drukčijim od svakodnevice, nastavili smo našu šetnju gradom u pravcu Kineske četvrti, nakon San Franciska, najstarijeg kineskog kvarta u ovom delu sveta. Usput smo iz blizine osmotrili najpoznatiji zaštitni znak Viktorije – zgradu parlamenta Britanske Kolumbije, impresivnu novobaroknu građevinu.
Prvi dan smo lagano priveli kraju u škotskom pabu Bard and Banker Public House, koji osim dobre hrane i usluge, ima i odličnu uživo muziku. Pred odlazak u smeštaj, još jedared smo prošli pored impozantnog parlamenta koji je sada svetlucao stotinama svetiljki…
Sledeći dan smo započeli u finoj Fol Epi pekarici, koja se izdvaja po kvalitetu peciva i hleba, što nije tako jednostavno naći u ovom delu sveta. Put nas je dalje vodio kroz grad da utvrdimo sećanja od prethodnog dana, nekoliko radnji kojih nema u SAD-u, kupovinu najmirisnijeg čaja na planeti u David’s tea, brzinski obilazak Beacon Hill parka… A onda smo se odvezli do Craigdarroch zamka, jedne od znamenitosti Viktorije, koji je u poslednjih nekoliko godina primamljiv i kao filmska lokacija. Iako zanimljivog spoljašnjeg izgleda, ipak nismo imali želju da sunčani dan provedemo u zatvorenom, pa smo nastavili dalje do našeg poslednjeg odredišta za ovu posetu – vrta Abkazi.
Abkhazi garden je danas u vlasništvu jedne nevladine organizacije koja uz pomoć desetak volontera brine o vrtu, a kuću u okviru imanja izdaju lokalnoj čajdžinici. Interesantna bakica, volonter, nam je usput ispričala, slobodno se može reći, filmsku priču o siromašnom gruzijskom princu i uglednoj britanskog aristokratkinji koji su kupili ovo imanje i na kamenitoj podlozi izgradili kuću i baštu koji će, ispostaviće se, postati jedan od zaštitnih znakova Viktorije.
Prijalo nam je ovo “bekstvo” van granica, pa makar i na dva dana. Čini mi se da smo uspeli da zagrebemo po površini onoga što Kanada ima da pruži. Makar toliko da joj se uskoro ponovo vratimo.
Fotografije: Ko je kako stigao – svi pomenuti u tekstu 🙂
sasavlada
Zanimljivo ☕