Boston, više od osećaja

Julska subotnja zora je idealno vreme za kretanje u nove avanture. Ovog puta, ruta nas vodi u samo srce Nove Engleske, u Boston, Masačusets. Kako bismo izbegli prazničnu gužvu povodom predstojećeg Četvrtog jula, Vašington smo napustili pre prvih sunčevih zraka uz zvuke poznate numere i prepustili se osećaju.

Do krajnjeg odredišta nam je, sa jednom dužom pauzom, trebalo dobrih osam sati vožnje. Auto smo ostavili u Kembridžu, gradu koji je rekom Čarls odvojen od Bostona, pa se javnim prevozom (T) odvezli do samog jezgra i Common parka, najstarijeg gradskog parka u SAD. Odatle, iz centra za posetioce, kreće istorijska tura Freedom trail, za koju smo karte kupili par dana ranije ($12 po osobi/90minuta). Najbolji način za upoznavanje nekog grada je uz dobrog lokalnog vodiča, a na sreću, mi smo imali mornara Krisa, koji je uz interesantnu priču i pesmu uspeo da nas vrati u 17. vek kad, dolaskom Pilgrima, počinje savremena priča o Bostonu. Govorio nam je o stvarnom i lažnom moralu tadašnjih ljudi, kako se stvaralo tržište zahvaljujući bostonskoj luci, nametima Britanaca i nastanku pokreta za oslobođenje od istih (Sons of Liberty). Na jednom od prethodnih putovanja saznali smo gde i kako je nastala Deklaracija nezavisnosti, a Boston je grad odakle je krenula Američka revolucija, na koju su njegovi stanovnici izuzetno ponosni. Nakon priče o dovitljivim borcima za slobodu i obilaska nekih od istorijski naznačajnijih građevina, mornar Kris nas ostavlja ispred Quincy marketa, mesta gde se može kupiti raznovrsna hrana. Izbor je pao na grčku kuhinju pa sa girosom i pitom zasedamo u obližnji Christopher Columbus Waterfront park. U toku je koncert ozbiljne muzike povodom pretstojećeg praznika, te se prepuštamo zanosu operskih arija.

Park Kristofera Kolumba smešten je pored same bostonske luke, a pogled se preko usidrenih jahti i brodova prostire ka nepreglednom vodenom prostranstvu. Krenuli smo u samostalnu šetnju po gradu… Primećujemo da bostonske vlasti mnogo ulažu u ekologiju. Grad obiluje divno uređenim parkovima, sređenim zelenim površinama, a na svakom koraku su žardinjere sa cvećem. Iako je mnogo posetilaca, grad je nestvarno čist, nema žurbe ni saobraćajne gužve. Arhitektura grada je idealno uskladila moderna zdanja sa onim istorijskim – Boston je grad sa gospodskim šmekom. Ulice su uzanije, “evropskije”,  sa mnoštvom finih restorana i irskih pabova. Posebno su ponosni na svoju proizvodnju piva (craft beer).

Prolazimo pored jedne od bostonskih biblioteka koja je u seriji Ali Mekbil poslužila kao fasada zgrade gde je smeštena firma Kejdž i Fiš. Na trenutak ponovo imam jedanaest godina i pevušim obrade Vonde Šepard… U tom raspoloženju, stižemo do omiljenog mesta u Bostonu, Public Garden, parka u kome te obuzme osećaj istinskog hedonizma. Jezerce sa lelujavim labudovima i patkicama, prelepo cveće i krošnje drveća koje mame da se zavališ u njihovoj hladovini. Naravno, nismo odoleli. Zgrabili smo kafu u prvoj kafeteriji i ulogorili se da, pored jezera, ispratimo sunce na počinak…

Smeštaj smo rezervisali preko sajta Airbnb.com u gradiću Belmont. Odatle nam je trebalo oko 20 minuta kolima da se narednog dana nađemo u Kembridžu, gradu koji je domaćin dva svetski najprestižnija univerziteta: Harvard i MIT (Massacusetts Insitute of Technology). Kampusi su u samom gradu, a zgrade, ulice i trgovi su posvećeni znamenitim profesorima i studentima ova dva univerziteta. Imali smo sreću da se na samom početku priključimo grupi kroz Harvard koju je vodio domišljati i duhoviti Frenk. Odmah smo saznali da je čuvena statua Džona Harvarda treća najslikanija statua u SAD, posle Kipa slobode i Linkolnovog spomenika u Vašingtonu, ali i da se za ovu statuu vezuju tri laži. Najpre, Univerzitet je osnovan 1636. a ne 1638. godine, kako je tamo napisano. Dalje, Džon Harvard je bio predsednik, ne osnivač Harvarda, i poslednje, oni zapravo ne znaju kako je izgledao pravi Dzon, jer su postojeći portreti iz 17. veka uništeni u požaru. Dakle, na statui može biti prestavljen i neki šarmantni turistički vodič iz kasnijih vekova, šali se Frenk.

Interesantna je priča o Widener Library, biblioteci koju je podigla gospođa Widener, u znak sećanja na svog pokojnog sina Harija. Hari je stekao diplomu na Harvardu i, kao veliki ljubitelj književnosti, otišao u Evropu u potragu za retkim knjigama. Nažalost, u povratku ga je zadesila nesreća na Titaniku, a njegova majka je odlučila da mu posveti biblioteku u okviru Harvarda. Pošto su morali da sruše postojeću biblioteku na čijem mestu se nalazi današnja, gospođa Vajdener je vlastima Harvarda postavila tri uslova. Prvo, ukoliko se u budućnosti pojavi neko ko ponudi više novaca za izgradnju još veće biblioteke, nijedna cigla sa Widener zdanja ne sme biti srušena. Biblioteka danas ima pet spratova ispod nivoa zemlje. Drugo, svi budući studenti Harvarda moraju da prođu obuku za plivače, jer je gdja Vajdener verovala da se njen sin utopio jer nije umeo da pliva. Ovaj uslov je ukinut ’70tih godina zbog zakona o nediskriminaciji osoba sa invaliditetom. Poslednji uslov koji se i dan danas ispunjava: centralna soba je posvećena Hariju. U nju ulaze samo dve osobe – bibliotekar koji svakog dana donosi sveže cveće i okreće po jednu stranicu Biblije i, Harijev duh. 🙂

Nakon zanimljivih studentskih priča našeg vodiča Frenka, koji je na Harvardu diplomirao “Muziku u Nemačkoj”, ostatak popodneva proveli smo šetajući Kembridžom. Neizostavni su kanoli, poslastica kojom smo se častili u Mike’s pastry, kažu, najboljoj poslastičari u Bostonu. (U Kembridžu je izdvojeno odeljenje za studente, podjednako ukusno :)) Debeli i srećni, prelazimo reku i ponovo se vraćamo Bostonu i jednostavno, prepuštamo se njegovim ulicama. Duž same reke, dobro raspoloženi ljudi sa opremom za izlet, u kilometarskoj koloni, uredno čekaju da se otvore kapije na poljančetu odakle se može najbolje videti vatromet za Četvrti juli. Svu tu prazničnu euforiju prati popularna muzika sa razglasa, a mi lagano ulazimo u Newbury ulicu, poznatu po brendiranim radnjama… Odatle ponovo prolazimo kroz divnu Public Garden i upućujemo se ka severu Bostona, u italijansku četvrt. Usput nam pažnju privlači romantična Acorn uličica, koju kao da su zaboravili i ostala je tako tu, iz nekih prošlih vremena.

Svi restorani u italijanskoj četvrti su bili dupke puni i još se čekalo na mesto više. Sasvim solidnu picu smo jeli u restoranu Antico forno, a odatle se još jednom uputili do luke i Columbus parka da zaokružimo još jedan odlazeći dan.

Treći dan smo započeli ponovo u Kembridžu, na Masačusetskom tehnološkom institutu. Ova škola je prava meka za strastvene ljubitelje tehnologije, kakav je Nenad. Ovde su nastale najveće inovacije čovečanstva. Videli smo kako izgledaju neke od njihovih laboratorija gde se stvaraju sva ta naučno-tehnološka čuda, kako svaka generacija doprinosi razvoju instututa, koje su im dodatne aktivnosti. Naravno, u sva ta istraživanja se godišnje uloži mnogo para. Ipak, izraz na Necinom licu tokom posete ovom mestu mi je neprocenljiv. 🙂

Na sat vremena vožnje od Kembridža je Njuport, Roud Ajland, još jedan grad na samoj obali Atlanskog okeana. Njuport je poznat kao mondensko mesto, sa prostranim imanjima i velelepnim kućama koje ih krase. Tu su bile letnje rezidencije predsednika Ajzenhauera i Kenedija. Postoji mogućnost da se sa ovlašćenim vodičem posete neke od najlepših kuća. Ipak, mi smo se odlučili za šetnju duž obale okeana. Njuport se ne može pohvaliti lepim plažama, makar nama nijedna nije zapala za oko, ali je svakako prijatno šetati pored vode i uživati na suncu. Za veće egzibicioniste, postoji staza Clif Walk dugačka oko 2,5 milje koja spaja dve plaže. Naravno da smo krenuli tom stazom koja je posebno bila izazovna za deo našeg dvojca koji je krenuo u papučama, pa je stenoviti deo morao da prelazi bos po vrelom kamenju. Ipak, vredelo je.

Krajnje zadovoljni prvom posetom Nove Engleske, uz planove šta sve obići narednom prilikom, laganom vožnjom klizimo kroz Bosvaš (Boston-Vašington konurbaciju), dok se u daljini rasplamsavaju brojni vatrometi povodom proslave Četvrtog jula…