Prošla je prva godina od kako smo se preselili u Vašington. Početkom septembra stigli su nam u posetu i prvi dragi ljudi, Marija i Milan. Odlučili smo da otputujemo negde zajedno. Ideja oko koje smo svi potvrdno klimali glavom bila je Majami, Florida.
Plan puta smo napravili par meseci pre dolaska naših gostiju. Smeštaj smo, kao po običaju, rezervisali preko Airbnb.com, a kao prevozno sredstvo odabrali auto. Do Majamija ima preko hiljadu milja (oko 1700 km), ali s obzirom da smo do sad uglavnom putovali na sever ili zapad, američki jug nam je delovao krajnje primamljiv za istraživanje.
Kad god bih pomislila na jug Amerike, stvarala mi se slika velike bele (robovlasničke) kuće u dnu cvetnog vrta sa prostranim tremom i stolicom za ljuljanje na njemu. E, baš onakva kao u filmu Prohulajo sa vihorom. S obzirom da je put trajao dva dana, dogovori smo se da jedno popodne i prvu noć provedemo u Savani, gradu savezne drzave Džordžija. To je bila fina prilika da lutamo kroz grad i steknemo utisak kako južnjaci žive.
Američki jug je dosta siromašniji u odnosu na sever, što se da primetiti čim se iz Virdžinije kroči u Severnu Karolinu. Nešto po fazonu, što južnije to tužnije. Ljudi sa severa komentarišu njihov jak akcenat i versku zatucanost (tzv. bible belt države). I zaista, na bilbordima pored puta su ispisani citati iz Biblije, a u jednom od restorana brze hrane videli smo petočlanu porodicu koja se, držeći se za ruke, zahvaljuje Gospodu na večeri koju im je dao.
Ipak, sam ulazak u Savanu me je potpuno razoružao predrasuda. Grad je odisao nekom posebnom energijom. Po ulicama su šetali opušteni i nasmejani ljudi. Celoj atmosferi su dodatno doprinosili mnogobrojni hrastovi sa kojih se spušta neka čudna mahovina pa prizoru dodaje notu mistike. Ne znam da li je uvek tako, možda smo i mi bili suviše umorni od osmočasovnog putavanja od Vašingtona, ali Savana je zaista delovala opijajuće. Imali smo celo popodne da joj se posvetimo pa smo odlučili da najpre odemo do luke na reci Savana po kojoj je grad i dobio ime. Američki jug je u vreme robovlasništva bio poznat po proizvodnji pamuka, a ova luka je bila njegov najveći izvoznik. Sada se tu mogu videti spomenici posvećeni oslobođenju robova, poneki starinski brod i brojni restorani i barovi.
Došlo je vreme ručku, a naš izbor je pao na restoran The Olde Pink House, zaista staru (sagradjena u drugoj polovini 18. veka), roze obojenu kuću u samom centru Savane. Južnjaci su poznati po svojoj gostoljubivosti, a konobarica se dodatno oduševila kada je čula da smo iz Srbije, baš kao i njena cimerka. Osim jakog akcenta, južnjaci imaju i jako začinjenu, ali izuzetno ukusnu hranu. Grits, jelo od kukuruznog brašna koje podseća na kačamak, sa škampima i pesto sosom, pokazalo se kao dobra ideja za ručak. Cene na jugu su osetno niže u poređenju sa severnim državama.
Ostatak popodneva proveli smo šetajući gradom. S obzirom da nije bilo vremena za neki ozbiljniji obilazak, jednostavno smo se prepustili pravim paralelnim ulicama Savane, koje na svakih par blokova krase lepo uredjeni parkovi sa spomenicima i bujnom vegetacijom uz neizostavne hrastove sa visećom mahovinom. Suptropski pojas vlada ovim predelom, vlažnost vazduha je, pogotovu leti, izuzetno velika, ali nas to nije omelo da Savanu doživimo nekako posebnom. Arhitektura grada je premašila moja očekivanja. Osim belih velikih kuća, bilo ih je u svim drugim bojama! Raznolike, a opet fino uklopljene u jednu istorijsku celinu, gradjene u raznim stilovima: kolonijalnom, viktorijanskom, džordžijanskom, gotskom,itd. Skarlet O’Haru nismo sreli, ali smo zato naišli na pravi filmski set! Scenografija iz 19. veka nije morala puno da se prilagodjava gradu. Potrebno je bilo samo da zamisliš da si u 1870. godini. 🙂
A mi smo se sledećeg dana prebacili ne u prošlost, već u novu dimenziju, zvanu Florida.
Nakon noćenja u jednom od motela u Savani, sledećeg juta smo nastavili put do našeg krajnjeg odredišta, Majamija. Palme pored puta nagoveštavale su plažu i sunce, međutim, u Majamiju nas je dočekala kiša. Nakon desetak minuta prilično jakog pljuska, ponovo je granulo sunce. S obzirom da smo na Floridi boravili početkom septembra, velika vlažnost i stalni pljuskovi su ovde normalna pojava. (Period najpoželjnijih vremenskih uslova je od decembra do maja.) Grad Majami je od Majami Biča (Miami Beach) odvojen zalivom Biscayne, a povezuje ih nekoliko mostova. Naš smeštaj je bio idealno pozicioniran u južnom delu (South Beach), na raskrsnici Osme ulice i Colins avenije i dva bloka od plaže i Ocean Dr-a, ulice poznate po restoranima i barovima. Predusretljivi domaćin Džordž nas je lepo dočekao, informisao bliže o Majamiju (gde jesti, kako se zaštititi od Zika virusa, koja mesta da izbegavamo za izlazak, itd.) i “naoružao” punom opremom za plažu tako da nismo morali ništa dodatno da kupujemo. Nije nam preostalo ništa drugo nego da se bez daljeg zadržavanja odmah otisnemo na okean.
Beli pesak, kilometrima dugačka plaža i topli okean koji je zapljuskuje bili su naše stanište narednih pet dana. Iako je Majami jedno od najpopularnih letovališta ne samo u Americi, već i šire, u ovom periodu nije bilo previše ljudi. To nam je dalo osećaj nesputanosti i slobodu da se baškarimo na plaži. Čak i kada je oblačno, čitava paleta plavih nijansi okeana neodoljivo privlači, tako da smo se više puta kupali i na kiši. A posle pljuska grad deluje umiveno, pa je pravo vreme za šetnju. Po preporuci našeg domaćina, otišli smo do Male Havane, kubanske četvrti i kažu, najboljeg restorana La Careta. I zaista, porcije su i više nego velike, hrana ukusna, a cene sasvim korektne. Ovde smo prvi put probali pohovani plantains, vrstu banane koja se služi uz glavno jelo. Kubanska kafa podseća po mirisu i malim šoljicama na tursku/domaću, samo je prilično slatka.
Na Floridi živi dosta Kubanaca, pa je i uticaj njihove kulture veliki. Na ulici se čuje više španski nego engleski jezik, prepoznatljivi kubanski oldtajmeri se ponosno izdvajaju iz mase savremenih automobila, a ritmovi kubanske muzike čine da zaboraviš na stvarnost, prepustiš se ritmu i uživaš. Duž malopre pomenute ulice Ocean Drive vlasnici restorana i klubova se utrkuju da privuku goste raznolikom atmosferom, pa od salse uploviš u regeton ili hard rok, a jedan blok dalje naletiš na pravu flamenko plesačicu sa kastanjetama. Ipak, ono što ti ne kažu na ulazu, a napisano je u jedva vidljivoj fusnoti, jeste da pojedini restorani dodatno naplaćuju uslugu 15-20% od ukupne cene, pa treba biti pažljiv.
Florida je poznata po svojim “ključevima” (Florida Keys), arhipelagu koralnih ostrva koji se pružaju duž njene jugoistočne obale. Key Biscayne je ostrvo najbliže Majamiju, povezani su mostom i zapravo nije deo arhipelaga ali su ga, eto, nazvali “ključ”. Odlučili smo da tamo provedemo jedan dan. Ovo ostrvo je poznato po čuvenom teniskom turniru Majami masters koji se održava u okviru Crandon parka, ali i po jednom svetioniku koji se nalazi na rtu, na samom jugu ostrva. Svetionik je izgrađen 1825. godine pošto je nekoliko godina pre toga oko 300 robova uspelo da kanuima i jedrenjacima pobegne na Bahame. Močvaru oko svetionika su isušili, izborili se sa komarcima i napravili park prirode koji su nazvali Bill Baggs Cape Florida State Park, u čast čoveka koji se najviše zalagao za zaštitu ovog mesta. Nakon obavezne istorijske deonice, prepustili smo se kokosovim palmama i opuštajućim plažama Ki Biskejna.
Pet zaista divnih ali prekratkih dana proletelo je začas i morali smo da krenemo nazad. Još jednom smo pred polazak prošetali ulicama Majami Biča, da se pozdravimo sa svim tim šarenim zgradama u art deko stilu, na koje je naš domaćin Džordž naročito ponosan. Ponovo smo obišli sva mesta koja su nam posebno zapala za oko prethodnih dana i ćutke krenuli na put od 1000 milja nazad kući.
Nakon noćenja u jednom od motela pored autoputa, poslednje prepodne našeg putašestvija bilo je rezervisano za Čarlston, Južna Karolina. Dan nam je počeo u simpatičnoj Cafe Framboise francuskoj pekarici, gde smo doručkovali fine kroasane i ukusne kolačiće. Odatle smo krenuli u obilazak ovog, za američke pojmove, prilično starog grada (osnovan je 1670. godine). Nije ni čudo što privlači puno posetilaca, Čarlston zaista ima dušu. Na nas je ostavio možda čak i veći utisak nego Savana.
Savana je bila poznata po izvozu pamuka, a Čarlston po njegovoj proizvodnji. Na plantažama pamuka su radili robovi, pa njihovim gospodarima nikako nije odgovarao abolicionizam koji su zastupali severnjaci. Južna Karolina je bila prva država koja se otcepila od Unije i to nakon glasanja u Čarlstonu 1860. godine. I tako se ja opet vraćam u ono vreme kad sam gledala seriju Sever i jug… Iz pastelno okrečenih kuća raznih boja samo što ne izađu gospođice u krinolinama i gospoda u frakovima, sve ostalo je tu.
U Čarlstonu je dvadesetih godina nastao i istoimeni ples čiji su remiksi i danas popularni, a mi smo razigrano procunjali kroz grad, zadržavši se malo duže u Battery ulici i parku pored same luke.
Istorijski i kulturno bogat, Čarlston se može pohvaliti i izuzetno prijateljski nastrojenim stanovnicima, spremnim da zastanu kolima ako vide da fotografišeš, upute ti osmeh ili lepu reč. Kažu da je Čarlston najbolje obići u kočiji uz priču lokalnog vodiča. Kako smo imali samo par sati za ljubav na prvi pogled, rešili smo da prvi sastanak sa ovim gradom bude kroz šetnju i kraće upoznavanje i obećali mu da ćemo se uskoro vratiti.
Eto, utiscima iz Čarlstona završavam ovo podsećanje na protekli mesec. Mari i Milanu hvala na slikama koje su nam ostavili i još više, hvala na poseti. Uzvraćamo u Beogradu i očekujemo vas sledeće godine ponovo! 🙂
Leave a Reply