Odlazak na Nijagarine vodopade nam je dugo bilo na listi želja, a četiri neradna dana povodom Dana zahvalnosti učinila su da konačno realizujemo tu ideju. Dodatno nas je podstaklo i predavanje prof. Vladimira Pištala, pisca, koji je za roman Tesla, portet među maskama dobio NIN-ovu nagradu. Profesor Pištalo je sredinom novembra u punoj sali Smitsonian muzeja održao predavanje o istoriji Srbije sa posebnim osvrtom na Teslin rad. Odlučili smo da “prošetamo” do Nijagare i posetimo Teslu lično.
Krenuli smo iz Vašingtona prilično rano, prošli kroz Merilend, u Pensilvaniji sreli vredne Amiše i, nakon tačno pet sati vožnje, zaustavili se na prvo odredište na ovom putovanju: Itaka, gradić u državi Njujork. Naziv je dobio po čuvenoj Itaci iz mitologije, domu kome se Odisej godinama vraćao. Letujući pre dve godine na Kefaloniji, posetili smo i grčku Itaku, koja na žalost, osim skupih restorana, nije imala puno toga da pruži. A možda su i naša očekivanja vezana za nju bila previsoka. Za razliku od nje, američka Itaka je bila pravo iznenadjenje. To je gradić od tridesetak hiljada stanovnika, ugošćava studente sa univerziteta Kornel i Itaka, a može se pohvaliti i divnom prirodnom koja ga okružuje. Brojne klisure, jezera i čak oko 150 vodopada čine primamljivim ovaj gradić kako za posetioce, tako i za njegove stanovnike koji sa ponosom ističu prednosti ovog mesta.
Prvog dana našeg putašestvija praznične i vremenske okolnosti nam nikako nisu išle u korist. Zbog Dana zahvalnosti većina studenata je bila otišla kućama, restorani su bili zatvoreni, a uporna kiša i hladno vreme učinili su da se i lokalno stanovništvo skloni sa ulica. Međutim, sve to nas nije sprečilo da steknemo prvi pozitivan utisak o ovom gradu. Odvezli smo se direkno do univerziteta Kornel i prošetali po njegovom kampusu. Zgrade većine fakulteta su bile otvorene zbog preostalih studenata pa smo mogli da zavirimo i u njihovu unutrašnost. Univerzitet Kornel pripada čuvenoj Ligi bršljana (Ivy League) i spada u najbolje obrazovne instutucije na svetu. Osnovan je 1865. godine kada je senator Ezra Cornell ustupio svoje imanje u Itaci i pola miliona dolara, a Andrew Dikson White postao njegov prvi predsednik. Sve ostalo je istorija. Kornel se danas može pohvaliti raznolikim programima koji su do sada dali čak 54 nosilaca Nobelove nagrade. Rut Bader Ginsburg, sudija Vrhovnog suda Amerike je imala sreću da joj je predavao Vladimir Nabokov; Bil Naj (the Science Guy), Karl Sagan (Cosmos) i glumac Krisfofer Riv samo su neka od poznatih imena koja se vezuju za Kornel.
Nakon fine šetnje usledio je fini ručak u jedinom (kineskom) restoranu koji je radio. Do mraka nam je ostalo tek toliko vremena da posetimo Ithaca Falls, prvi u nizu vodopada koji smo planirali, a koji se nalazi nedaleko od univerziteta. Nije ni čudo da je Kornel jedan od najboljih univerziteta, smešten je u potpunoj divljini bogatoj prelepim pejzažima, klisurama i jezerima, pa studentima ne preostaje ništa drugo do da uče i osvajaju mnogobrojne pešačke staze u okolini.
Smestili smo se u jedan od lokalnih motela i odmah izašli da upoznamo samu Itaku. Ono što mi se dopalo na prvi pogled je veliki broj murala koji krasi zidove starinskih kuća, čak su i kutije za čitanje struje obojene grafitima pa deluju interesantno. Iako smo proveli samo jedno veče u Itaci, stekli smo utisak da je sve podređeno mladima, a neke statistike kažu da je ovo idealan grad za život nakon odlaska u penziju. Znači, savršeno utočište za studente i penzionere; radnim Amerikancima, ukoliko nisu zaposleni na nekom od univerziteta, ovde nije mesto. Gradić ima bogat kulturni život, što smo videli kroz mnogobrojne najave koncerata, predstava i bioskopskih projekcija. Kao i sva manja mesta ima jednu ulicu (Ithaca Commons) koja je zatvorena za saobraćaj i tu se odvija većina aktivnosti. U njoj su smeštene i fine zanatske radnjice koje Itaci daju neku posebnu draž i pojačavaju gostoprimstvo.
Sledećeg dana smo odabrali četiri od više od stotinu vodopada i posvetili im celo prepodne. Zanimljivo je da je na području današnje istočne obale pre “samo” 380 miliona godina bilo more (Apalački sliv, Apalachian Basin); fosilni ostaci na dnu mora su formirali krečnjačku masu koja je nakon njegovog nestanka, usled tektonski pomeranja, iznedrila divne klisure bogate vodom. Otuda i lokalni slogan “Ithaca is gorges!” (engl. gorges=klisure; gorgeous=div-an/na). Do svakog od vodopada vode jasno obeležene pešačke staze, svaka od njih se razlikuje po dužini i zahtevnosti za prelaženje pa treba odabrati pravu u skladu sa fizičkom kondicijom. Na našoj listi našli su se: Buttermilk Falls sa prelepom stazom Rim; zatim Lick Brook Falls koji se nalaze u podnožju prilično strme putanje; Cascadilla Falls, uspeli smo samo da vidimo ali je kapija koja vodi na stazu bila zatvorena zbog vremenskih uslova; za sam kraj smo ostavili najviši, zaista impresivni Taughannock Falls sa visinom od 215 stopa (65,5 metara). Ova kaskada je viša za tri sprata i od Nijagarinih vodopada i najviša na istočnoj obali. Da bi nam što duže ostali u sećanju i sledeći put obišli neke nove, evo kratkog podsećanja:
Nastavili smo put dalje. Oko Cayuga jezera su veliki vinogradi, a na turističkoj mapi su iscrtane brojne vinarije i pivare. Primećujemo da su lokalni stanovnići bili prilično inspirisani evropskom istorijom i geografijom pa su svojim mestima davali imena: Ženeva, Seneka, Rim, Romul, Vaterlo, Verona itd. Nakon 3 sata vožnje stigli smo u Nijagaru. Smestili smo se u Wingate by Wyndham, jedan od mnoštva hotela sa američke strane. Ponuda smeštaja je velika, pa ni cene nisu previsoke, naročito van sezone. Nijagarini vodopadi predstavljaju prirodnu granicu izmedju SAD-a i Kanade, a Nijagare, gradovi blizanci okružuju vodopade, jedan sa američke, drugi sa kanadske strane i povezani su mostom (Rainbow Bridge). Amerikanci nerado priznaju da je kanadska strana lepša: pogled na vodopade je bolji, više je osvetljeno, a Kanađani nude i bogatiji turistički sadržaj. Ipak, i američka strana ima itekako šta da ponudi. Nakon dobrog burgera u Hard Rock Cafe-u, veliki vatromet iznad vodopada je najavio da je vreme da se konačno susretnemo. Kako smo se približavali, huk vode je prerastao u pravu grmljavinu koja se svom silinom spuštala sa visine od pedeset metara. Reflektori su osvetljavali vodopade u bojama duge, a suprotna kanadska strana je sijala u punom sjaju. Ispred nas se prostreo pogled od kog zanemiš i shvatiš koliko si mali i nemoćan u odnosu na svu tu snagu prirode…
Jutro je donelo oblake, na sreću bez kiše, a mi smo se zaputili da vidimo kako se ponašaju vodopadi po danu. Reka Nijagara povezuje jezera Iri i Ontario i baš kod gradova Nijagara se “lomi” ispuštajući preko 100 000 kubika vode u jednom minutu. Ukupno tri vodopada, Američki vodopadi i Nevestin veo (American Falls i Bridal Vail Falls) sa američke i Potkovica (Horseshoe Falls) sa kanadske strane, veličanstveno se spuštaju raspršujući kapljice svežine po već pristiglim turistima koji se trude da naprave što bolju fotografiju.
Američka strana je mostićem povezana sa Kozjim otrvom (Goat island), a odatle se pruža najlepši pogled na sva tri vodopada. E, baš tamo nas je dočekao “ustoličeni” Tesla. Sedi on tu već 40 godina, nadgleda “rad” vodopada i ne buni se. Prilaze ljudi, stranci, kažu, veliki je to naučnik. Neki gledali Dejvida Bouvija u Prestižu pa došli da vide i Teslu i slikaju se njim. Drugi opet, samo zbunjeno pogledaju, zastanu, pa nastave dalje. A njemu, svejedno. Drago mu je da je onomad, baš sa Nijagare, uspeo da osvetli ceo susedni grad Bafalo i time konačno porazi nadobudnog Edisona. Pet godina je trebalo njemu i Vestinghausu da povežu i pokrenu ceo sistem generatora, trasformatora, dalekovoda i pokrenu naizmeničnu struju. Ali, uspeli su. Sad sedi smireno i čita. Treba i ostale ideje da se realizuju. Evo, Mask je na dobrom putu… A mi, ponosni. Puno nam srce. Kao da smo pred cara izašli. Čudan je taj imigranski osećaj nacionalnog ponosa, zaista čudan.
Pozdravili smo se sa Teslom, ručali u mnogo finom restorančetu Third Street Retreat i krenuli lagano natrag ka jugu. Na putu do kuće, čeka nas još jedno odredište-grad Pitsburg, Pensilvanija. Naši drugari, Najomi i Toni, poreklom su iz ovog grada pa su nas uputili da jedno mesto nipošto ne zaobiđemo-čuvenu HB pivaru sa pivnicom. Pensilvaniju su uglanom naseljavali Nemci koji su doneli i uspeli da sačuvaju svoju kulturu. Velika pivnica je bila dupke puna, opušteni ljudi pevali su kako nemačke tradicionalne, tako i ove moderne pesme nazdravljajući velikim kriglama piva. Makar na jedno veče osetili smo duh Oktobarfesta u sred Amerike, uživajući u nemačkom pivu i bavarskim perecama. Prost! 🙂
Prenoćili smo u jednom od hotela i ujutru dan započeli u simpatičnoj francuskoj pekarici, La Gourmandine, za koju smo takođe dobili preporuku od lokalaca. Prošli smo kroz City of Asylum, ulicu u kojoj su četiri “umetnički okrečene” kuće namenjene kao utočište prognanih pisaca, nebitno odakle dolaze. Prvi stanovnik jedne od kuća bio je Huang Xiang, kineski pisac koji je suzbijan i zabranjivan u svojoj zemlji. U azilu je boravio od 2004-06. godine, napisao knjigu o Pitsburgu i stvorio House Poem, fasadu na kojoj je ispisao tekst kineskom kaligrafijom. Na sreću, u trenutku našeg boravka, nismo zatekli nijednog pisca u nekoj od kuća… A onda smo otišli u raj. Raj za bicikle. 🙂 Bicycle Heaven je najveći muzej bicikala na svetu. Preko tri hiljade bicikala smešteno je na tri sprata. Osim muzeja, ovo je i prodavnica i mesto za iznajmljivanje ili popravku bicikli. Ulaz u muzej se ne naplaćuje, ali svaka donacija je dobrodošla. Upoznali smo i vlasnika koji je posebno ponosan na najstariju biciklu u muzeju iz 1863. godine i Yellow Submarine, jednu od nekoliko napravljenih povodom čuvenog albuma grupe Beatles. Za svaku od bicikli se vezuje neka zanimljiva priča: mnoge su donirali ljudi koji su proputovali čitav svet na dva točka, osvajali razna takmičenja; neke su korišćene u poznatim filmovima ili pozorišnim predstavama… Interesantno je da je većina eksponata na prodaju, a cene se kreću od $1800 pa naviše. Celu postavku prate i plakate ili delovi scenografije iz kultnih filmova i evergrin rok hitovi… Ne znam kako izgleda onaj božanski raj, ali što se mene tiče, ja sam već u raju bila. 🙂
Pitsburg je (bio) poznat kao “Grad čelika”(Steel city) koji leži na čak tri reke čije obale povezuju glomazni čelični mostovi. Kada je industrija čelika propala, nakon perioda stagnacije, grad je počeo da se budi. Taj proces tranformacije i dalje traje. Fabričke hale i magacini lagano se pretvaraju u muzeje i umetničke galarije; industrijsko sivilo dobija novo lice kroz vesele murale i moderne skulpture. Ceo grad je podređen dvojici ljudi: Karnegiju i Hejnzu. Andrew Carnegie, jedan od najbogatih ljudi ikada i veliki filantrop, pokrenuo je industriju čelika u Pitsburgu, a Henry J. Heinz je osnivač Heinz kompanije čiji je najpoznatiji proizvod nadaleko čuveni kečap. Većina kulturnih ustanova, muzeja, galerija, koncertnih dvorana i univerziteta nose ime jednog od ove dvojice ljudi. Ovom prilikom nismo imali vremena za neki detaljniji obilazak, već smo, jednostavno, popodne iskoristili za šetanje gradom i otkrivanje njegovih skrivenih kutaka. Posetu smo završili u samom centru gde uveliko traje nemački božićni vašar.
Ovo putovanje smo posvetili Tesli. Nezgodno je pisati o takvom čoveku, verovatno bi tek poneki naš savremenik mogao da pokuša da dokuči um jednog genija. Nas je inspirisao na neka pozitivna dela, na čemu smo mu, u skladu sa praznikom, neizmerno zahvalni.
Leave a Reply