Sada već treći po redu Dan zahvalnosti nas je zatekao u Sijetlu, na zapadnoj obali. Odlučili smo da četiri neradna dana iskoristimo za istrazivanje američkog severozapada ili, kako ga ovde zovu, Pacific Northwest-a. Ovo putovanje smo zamislili kao svojevrsni road trip, sa ciljem da obiđemo i vidimo što više, ali da nam glavna baza bude u Portlandu, gde smo rezervisali smeštaj preko Airbnb-a.
Pripremajući se za put, primetili smo da se u blizini nalaze indijanski rezervati i poželeli da posetimo makar jedan on njih. Na zapadnoj obali, plemena (makar ono što je ostalo od njih) funkcionišu na nivou lokalne zajednice, bore se za očuvanje životne sredine i podnose tužbe protiv Trampove administracije. Za njih, Dan zahvalnosti predstavlja Dan žalosti i vreme kada se sećaju svojih predaka.
Krenuli smo iz kišnog Sijetla ka istoku, prešli planinski prevoj Snoqualmie pass koji je već pod snegom i nakon dva i po sata se našli u Topenišu (Toppenish), najvećem gradu rezervata Jakama (Yakama). Sam rezervat je osnovan ugovorom 1855. godine, nalazi se u okviru države Vašington i podrazumeva teritoriju na kojoj danas živi oko 11 000 gradjana predvođeni plemenskim savetom od 14 članova. Narod Yakama je vredan, pretežno se bave lovom, ribolovom i poljoprivredom. Poznati su po proizvodnji piva od lokalnog hmelja, vina i jabuka. Za razliku od ostatka države Vašington, prodaja i konzumiranje marihuane ovde nisu dozvoljeni. Značajne prihode Indijanci (politički korektno bi bilo domorodački narodi ili Native Americans) imaju od mnogobrojnih kazina širom zapadne obale koji se nalaze u njihovom isključivom vlasništvu. Belci su im oteli najplodniju zemlju, ali su im ostavili mogućnost da se ovajde kroz kocku.
Nažalost, Centar za kulturu je bio zatvoren tog dana, ali smo zato posetili deo grada sa grafitima (Toppenish Mural Society), gde je na fasadama zgrada oslikano više od 70 murala sa motivima iz života naroda Yakama. Šetajući gradom, shvatili smo da smo na Divljem zapadu – Topeniš izgleda kao tipičan grad iz vestern filmova. No, bez obzira na “scenografiju”, ni kauboje, niti Indijance sa lukom i strelom nismo sreli. Ponosni na svoju istoriju i kulturu, savremeni domoroci su prihvatili sve aspekte modernog života. Mi smo nastavili naše putovanje, prošli kroz teritoriju rezervata i u ranim večernjim satima stigli u Portland, najveći grad savezne države Oregon.
Sledećeg jutra je već bio ”crni petak” (Black Friday), dan kada u Americi počinje božićna euforija i popusti širom zemlje su prilično veliki. Dodatna olakšavajuća okolnost nam je bila što je u Oregonu porez na promet robe (sales tax) 0%, za razliku od Vašingtona gde je čak 10%, pa su Piroćanci iskoristili čitavo prepodne za neophodnu kupovinu. U blizini grada se nalazi tržni centar Bridgeport Village, gde se mogu naći svi poznati brendovi, a od lokalnih iz Oregona bih izdvojila Nike i Columbia.
Ostatak dana smo proveli lutajući gradom hipstera, dobrih pivnica i restorana. Portland leži na rekama Kolumbija i Vilemet (Columbia, Willamette) i okružen je prelepom prirodom. Moram da kažem da nam se sam centar grada nije naročito dopao, ali predgrađe Vudstok (Woodstock), u kom smo bili smešteni, ima neki posebni šarm. Naši domaćini, gostoljubivi bračni par, žive u viktorijanskoj kući sagrađenoj još 1890. godine. Oboje profesori u penziji, proputovali su dosta i ispunili svoj dom uspomenama, pa je bila prava privilegija postati deo jedne takve priče. Na njihovu preporuku smo posetili par dobrih mesta u okolini. U Vudstoku se nalazi i univerzitet Reed koji je pohađao Stiv Džobs.
Portlandjani imaju lepe parkove, dugačak kej pored reke Vilemet i ponosni su na svoje kamione sa hranom (food trucks): ima ih preko 500, nude se specijaliteti iz čitavog sveta i hrana je zaista odlična! Kad smo već kod hrane, redovi ispred narodnih kuhinja su ogromni. Veliki broj beskućnika je jedan od prvih utisaka o ovom gradu. Dugo mi je trebalo to da shvatim, ali biti homeless u Americi može biti i stvar ličnog izbora. Više o tome, možda OVDE ili OVDE.
Tokom čitavog puta od Topeniša do Portlanda nas je pratila moćna reka Kolumbija. Dužinom njenog toka saznajemo i priču o ekspediciji Luisa i Klarka (Lewis and Clark Expedition), čuvenog dvojca istraživača koje je predsednik Tomas Džeferson poslao na put kako bi saznali više o zapadu kontinenta i eventualno proširili državu. Ekspedicija je krenula iz Sent Luisa u Misuriju i trajala više od dve godine (1804 – 1806). U pohodu im je nesebično pomagala hrabra Indijanka Sakadžaveja (Sacagawea), koja je postala simbol ženske hrabrosti i dovitljivosti u američkoj kulturi. I dan danas je njihova ruta od 6 000 km pravi izazov za one željne avanture, pogotovo jer su delovi rute na kopnu, a delovi na vodi. Više o ekspediciji OVDE.
Naš prvobitni plan za subotu je bio da posetimo Multnomah Falls, verovatno najlepši vodopad u ovom delu zemlje. Međutim, zbog nedavnog požara, put do tamo je bio zatvoren, pa smo, alternativno, posetili dva vodopada u blizini: Latourell i Bridal Veil Falls. Priroda oko reke Kolumbija je divna i divlja, njena klisura obiluje vodopadima do kojih vode zanimljive pešačke staze.
Nakon finog pešačenja, vratili smo se u Portland i ostatak dana proveli u najvećoj privatnoj knjižari na svetu. Powell’s Books knjižara zauzima čitav jedan blok u samom centru grada, zapošljava preko 500 ljudi i u ponudi ima oko dva miliona knjiga, novih i korišćenih, uredno raspoređenih u desetak tematskih prostorija na nekoliko nivoa. U Portlandu, kao i u Sijetlu, je prilično kišovito, pa stanovništvo “ubija” vreme čitajući i važi za najpismenije u Americi.
Poslednjeg dana smo krenili dalje na zapad. Vozeći zanimljivim putem kroz četinarsku šumu, stigli smo do samog Pacifika i plaže Cannon. Ovo mesto je vrlo popularna turistička zona, a jedno od obeležja jeste “plast sena” – Haystack Rock, tj. omanja eruptivna stena koja je pod zaštitom države Oregon. “Plast” je visok 72m, a upotpunjuju ga još dve manje stene koje simbolično zovu “igle”. Osim za osvežavajuću dugu šetnju duž obale, ovo mesto je primamljivo i za fotografisanje, što smo rado iskoristili i krenuli lagano nazad.
Na putu do kuće smo iskusili vožnju delom čuvenog autoputa 101 koji se pruža celom dužinom zapadne obale i povezuje Olimpiju i Los Anđeles. Ponovo, reka Kolumbija je i prirodna granica i nepokolebljivo razdvaja države Vašington i Oregon, a preko nje se izdiže grandiozni most Astoria – Megler Bridge. Skoro 7km kontinuiteta čini ga najdužim nosećim mostom u Severnoj Americi i ujedno, pravim izazovom pre ulaska u evergreen state Vašington.
Eto, ovim završavam prvo pisanije o američkom severozapadu. Sledeće javljanje će verovatno biti iz Sijetla, našeg novog grada. Ukoliko imate neki predlog, pohvalu ili konstruktivnu kritiku, javite mi, volela bih da ovaj moj amaterski prostor o istraživanju Amerike bude što kvalitetniji. 🙂
Leave a Reply