Od kako smo se preselili na drugi kontinent, slavimo oba Božića. U decembru odlazimo u goste, a u januaru pozivamo američke prijatelje da iskuse delić srpskih običaja. To se pokazalo kao fina ideja, jer smo na taj način uspeli da im priblibližimo našu kulturu kroz priču, hranu i generalno atmosferu sličnu onoj kod kuće. Kod nas u porodici, Božić je više stvar tradicije no religije i vreme kad se ukućani okupe oko praznične trpeze. Ove godine, prvobitni plan je bio da budemo u Srbiji za novogodišnje praznike, ali smo, zbog nekih administrativnih zavrzlama, pomerili dolazak za malo kasnije. U Americi, euforija oko proslave Hristovog rođendana počinje već krajem novembra. Sa jedne strane, to je najlepši period u godini, gradovi su divno okićeni, komšije u predgrađima se nadmeću ko će da postavi raskošniju i originalniju rasvetu, sa svih strana pristižu “injekcije” pozitivnog raspoloženja i dobre zabave. Sa druge strane, period oko praznika ume da bude vrlo osetljiv, svo to nametnuto uzbuđenje i preterani konzumerizam umaraju, pa treba naći pravu meru u skladu sa sopstvenim potrebama i željama.
Na našu veliku radost, drugari Nevena i Nikita su boravili u Sijetlu oko praznika, pa smo sa njima turistički obilazili grad, a jedan dan smo posvetili posebnom putovanju u samo srce države Vašington i alpsko selo Levenvort (Leavenworth). Odakle sad alpsko selo u sred Amerike?! Pretražujući Internet u potrazi za nekom nedalekom, a interesantnom destinacijom, slučajno sam naišla baš na ovo mesto, na nekih dva i po sata vožnje od Sijetla.
Smešteno u podnožju visokih planina, dočekalo nas je slikovito seoce Levenvort. Sve kuće, krčme i prodavnice su izgrađene u bavarskom stilu i bogato ukrašene u susret praznicima. U centru sela – veliki park prekriven snegom, ispunjen grajom mališana koji se sankaju. Prekoputa parka je muzej posvećen krckalicama za orahe (The Nutcracker Musem). Na prvi pogled, shvatili smo da smo se našli u nekoj zimskoj bajci.
Da li je Levenvort oduvek ovako izgledao? Ko su ti “Bavarci” koji nipošto ne odustaju od svoje tradicije? Istina o ovom selu je malo drugačija i posve praktična. Krajem 19. veka, prvi Evropljani su počeli da izmeštaju indijanska plemena sa ovih prostora. Dobivši ime po generalu Leavenworth-u, s obzirom na prirodno bogatstvo, selo su nastanjivali tragači za zlatom, stolari i trgovci krznom. Vremenom je posao počeo da jenjava i izmešta se dalje na istok. Kako bi mesto održali u životu, vlasti su šezdesetih godina, u saradnji sa Univerzitetom Vašington, lansirale projekat LIFE (Leavenworth Improvment For Everyone), osnovavši bavarsko selo. Uzor im je bilo dansko selo Solvang koje i danas postoji u Kaliforniji. Levenvort danas ugošćava brojne kulturne manifestacije koje privlače milione posetilaca godišnje. Nedaleko se nalaze i skijališta Stevens Pass i Mission Ridge, pa je zanimljiv i ljubiteljima zimskih sportova. Ipak, jedan raritet je pravi dragulj ovog mesta – farma irvasa.
Leavenworth Reindeer Farm je osnovala norveška porodica pre godinu dana. Farma je tematski prilagođena novogodišnjim praznicima, pa nas je na ulazu dočekao Deda Mraz na sankama. Najpre smo, okupljeni oko logorske vatre, prisustvovali kraćem predavanju o irvasima. Ovi sa farme su stigli direktno sa Aljaske i trenutno ih ima jedanaest. Razlikuju se reindeer – pripitomljeni, “domaći” irvas i caribou – nešto veći, sličan losu, dilvlji irvas. Drugi znak raspoznavanja su im rogovi: osim za privlačenje ženki i predatorsku borbu sa suparnicima, rogovi im služe kao “rashladni sistem” u toplijim, letnjim danima. Suprotno, kad su velike hladnoće, u stanju su da obore temperaturu nogu na nula stepeni, ne bi li održali neophodnu temperaturu tela. Sezona parenja im je od septembra do novembra, a bebe irvasi ugledaju svetlost dana nakon sedam meseci. Mleko irvasa je izuzetno masno (18%), pa su mladunci živahni odmah nakon rođenja i za mesec dana dostižu punu težinu. Mnogi mališani na farmi su se razočarali kad su čuli da irvasi ne lete, ali su zato odlični plivači i mogu da prelaze i po šest milja na sat, pa nije čudo kad preplivaju od Aljaske do Rusije. “Naoružani” znanjem i hranom u obliku granula koju su nam dali na ulazu, ušli smo u prostor namenjen irvasima. Mogli smo da ih mazimo, hranimo i slikamo se njima. Životinjice su pitome, lepo reaguju na ljude, posebno vole da priđu i igraju se sa decom. Nakon ovog nesvakidašnjeg iskustva, obuzeti najpozitivnijim utiscima, vratili smo se u centar Levenvorta, na koji se lagano spustao suton.
Nakon kraće pauze u jednoj od lokalnih krčmi, ponovo smo se našli u centru sela i susreli sa najlepšim prizorom. Sve jelke, radnje i hoteli svetlucali su u punom sjaju. Preko pola miliona svetiljki veselo je treperilo u znak potvrde zašto je baš Levenvort idealno mesto za Božić. Uprkos debelom minusu, ljudi su raspoloženo šetali ulicama ove zimske bajke. Eto kako su se dosetili da, od mesta kome je pretio nestanak, naprave utočište za beg od savremenog života. A mi, sad znamo gde je, vratićemo se na leto da proverimo da li je podjednako očaravajuće. Više o Levenvortu na njihovoj zvaničnoj stranici OVDE.
***
Pravoslavni Božić je protekao dosta mirnije, intimnije, pa čak i svečanije. Po prvi put od kako smo u Americi, posetili smo srpsku crkvu. Nedavno smo, prolazeći tim krajem, sasvim slučajno naletili na putokaz za nju. Iako nismo religiozni, poželeli smo da je posetimo i eventualno upoznamo neke nove ljude. Božić nam se učinio kao prava prilika za to. Srpska pravoslavna parohija Sveti Sava se nalazi u mestu Isakva (Issaquah), nedaleko od Sijetla. Osnovana je 1986. godine i pripada Srpskoj pravoslavnoj eparhiji zapadnoameričkoj. Zavučena je od puta, maltene u šumi i, na prvi pogled, podseća na neku seosku školu. Međutim, od samog ulaska smo se osetili dobrodošli. Božićna služba je vršena na srpskom i engleskom jeziku, a potom smo upoznali neke divne ljude sa kojima, ispostavilo se, imamo i zajedničke poznanike. U okviru crkve postoji i škola, Kolo srpskih sestara, biblioteka sa knjižarom i hor. Saznali smo da oko 200 porodica sa prostora bivše Jugoslavije oscilira oko parohije, a imaju i par američkih koje su primile pravoslavlje i postale deo zajednice. Osim za praznike, međusobno se organizuju i druže.
Zaista smo uživali danas među tim ljudima. Da li zbog praznika, daljine ili nečeg trećeg, ali bilo je baš fino biti “međ’ svojima”. 🙂
Leave a Reply