17. oktobar 2015.
Ove subote odlučili smo se za Old Rag Mountain, deo nacionalnog parka Shenandoah. Današnji cilj je prepešačiti kružnu planinsku stazu dugačku 9.2 milje (oko 15 km). Predviđeno vreme za pešačenje je pet i po sati plus pauza za ručak.
Old Rag važi za stazu sa najlepšim pogledima na Blue Ridge planinu, pogotovu u jesen. Ono što navode kao manu jeste najveći broj posetilaca, tj. najmanja usamljenost na stazi. Ispostavilo se da su nam svi ti ljudi prijali, jer smo se osećali kao u grupi.
Krivudava staza penje se uzbrdo delimično kamenitom cik-cak putanjom… Miris smole se širi… Mislim da sva negativna energija odlazi od mene, a kiseonik kao da mogu da osetim na licu, poput nekog pilinga. Neca je, naravno, daleko ispred mene, ali društvo mi prave neki planinari koji raspravljaju o prednostima Uber-a i meni dovoljno da držim tempo…
Do prve zaustavne tačke sa lepim pogledom prešli smo 1.9 milja (oko 3 km). Odatle kreće prilično kamenit deo. Neca i ja se više nismo razdvajali. Čak smo duž cele rute imali drugare. Najzanimljiviji su bili mladi izviđači, deca ne starija od osam – devet godina, koji u pratnji svog starijeg kolege spretno prelaze rutu. Tu je bilo i neko udruženje gluvonemih osoba (40-50 godina starosti) koje neverovatnom brzinom komuniciraju i pomažu jedni drugima da savladaju prepreke na stazi. Mnogobrojne parove, mlađe i starije ne treba ni da pominjem, jer, “dinosaurusi su umreli od parovi “. 🙂
Ok, nisam ja baš neki urbani tip, ali nije baš ni da sam došla iz kamenog doba. Dakle, pentranje po kamenju mi nije neka strast. Dobro, jeste mi Valley Uprising omiljeni dokumentarac, ali ja nisam The Croods! I dok mi se filmovi sudaraju u glavi, dolazimo do prvog vidikovca. 😍 ! Zaboravljam sve što sam mislila. Uživam…
Staza je postala prilično uzana, a da bismo nastavili dalje trebalo je provući se između dve stenčuge ili, putem kojim se ređe ide, lagano uz ivicu sa prelepim pogledom na… ambis! Hladan znoj me obliva i sad dok kuckam ovo, ali, naravno da smo išli tim putem.
Kad smo to prešli, shvatila sam, sve ostalo je za mene piece of cake. Sledeća zanimljiva prepreka je, opet, provlačenje između stena, ali te stene imaju uzlazno “stepenište”. Da bi lepše izgledale, imaju i jednu kamenčugu između gde možeš fino da se slikaš glumeći Sizifa. 🙂
Došli smo do pukotine 12 stopa duboke gde je trebalo puzeći na kolenima izaći do cilja. E, tu su gluvonemi drugari briljirali. U potpunoj tišini, pomažuci jedan drugom, nanizali su se do vrha. Dodatno je otežavalo to što su stene od mnogobrojnih posetilaca bile prilično klizave, ali uvek je tu bio neko da pomogne, makar prisustvom da ohrabri. Neca je bio izuzetno strpljiv sa mnom, moram da kažem, a kod mene je odsustvovala povremena trapavost. Valjda se to zove nagon za životom.
Prateći plavu “crtu” koja označava stazu, stigli smo do još jedne pukotinice uz koju se valjalo uspeti. Dok se čeka red za penjanje postoji opcija gledanja unazad, a pogled se upire direktno na liticu sa koje maše divni “kamičak”. Što bi Ameri rekli: “Stunning”!
Lagano, uzlaznom stazom stižemo do malene pećine. To je zaista mala pećina, pređeš je u svega nekoliko koraka, povijen i nabasaš direktno na pravog američkog rendžera koji te upita kako si. Na tvoje “umorno”, sa osmehom odgovori da uskoro stižeš na vrh sa kog možeš videti onaj pravi. Divno!
Stvarno, staza je postala blaža, ali i dalje kamenita. Stigli smo do tog lažnog vrha i tu se stvorila nekakva čudna šuma koja nas je za kratko vreme odvela do pravog Old Rag vrha na 3291ft (nešto preko 1000m). Voila! Uspeli smo a život je lep. 🙂 Šta? Nema više pentranja? Šteta… Zalepi guzu za stenu i uživaj u ptičijem pogledu na Shenandoah.
Put nazad do parkinga bio je jednoličan, da ne kažem dosadan. Šumska silazna staza sa par kućica u kojima može da se odsedne. Laganim hodom 5.2 milje (oko 8km) nizbrdo. Dobra prilika da se pokupi šareno lišće za kućnu dekoraciju i razmeni po koji poljubac sa gospodinom Necom. Tipično, ženski.
Leave a Reply