Poslednjih nekoliko meseci doneli su nam veliku promenu – odlučili smo da se preselimo na zapadnu obalu Amerike, u Sijetl. Energija nam je bila u vrtoglavom padu, a stres je istom brzinom imao uzlaznu putanju. I dok su nam se stvari lagano truckale sa istoka na zapad, izbegli smo u, kažu, najsrećniju državu SAD-a, na Havaje.
Nakon pet i po sati leta od Sijetla, stigli smo u Honolulu, glavni grad i najveće urbano jezgro koje se nalazi na ostrvu Oahu. Drugačiji vazduh, letnji pljusak i pogled na baršunasto zelene planinske vrhove poželeli su nam dobrodošlicu u tropski raj.
Havaji su po mnogo čemu različiti od kontinentalnog dela zemlje (main land). U geografskom smislu su deo Okeanije, tačnije, osam glavnih havajskih ostrva čini sever polinežanskog trougla. Kao 50. država, poslednji su se priključili SAD-u tek 1959. godine i jedina su američka teritorija koja ima kraljevsku palatu na svom tlu. Pored engleskog, u zvaničnoj upotrebi je i havajski, jezik od svega 13 slova – osam suglasnika i pet samoglasnika. Konverzacija na ovom jeziku zvuči beskrajno zanimljivo, a prvo čemu nauče turiste je: Aloha! (Zdravo!/ Doviđenja!/Ljubav), Mahalo! (Hvala!) i Shaka (prijateljski gest rukom sa ispruženim palcem i malim prstom).
Oahu ili mesto okupljanja kako ga još zovu, nije veliko ostrvo. Sa jedne na drugu stranu ostrva se kolima može stići za četrdesetak minuta. Infrastrukturno je prilično dobro povezano, javni prevoz funkcioniše, a auto je najpovoljnije iznajmiti na samom aerodromu jer su cene u gradu prilično visoke.
Narednih par dana proveli smo na plažama u samom gradu. Waikiki ili sveža voda koja se izliva, šiklja u prevodu sa havajskog, spada u najlepše plaže na svetu. Prostire se duž južne obale ostrva i njenog glavnog grada. Sitan pesak i beskrajno plavetnilo u kom se gubi pogled su dovoljni da baterije, koje su nam bile na izdisaju, krenu da daju zeleni signal i da se pune. Još ako se tome dodaju zvuci gitare i ukulelea i miris škampa sa belim lukom ili kokosom koje se prodaju na plaži kao lokalna brza hrana, osećaj hedonizma je potpun.
Celom dužinom plaže su izgrađeni mnogobrojni hoteli koji se trude da dobrom uslugom i bogatim sadržajem privuku što veći broj gostiju. Sam Honolulu je kulturno bogat, osim muzeja i galerija, najveći svetski brendovi nude svoje proizvode. Međutim, utisak koji me je pratio sve vreme – ovo mesto nije nimalo isfolirano. Nema taj “plastični” izgled koji “krasi” mnoge popularne turističke destinacije. Kasnijih dana smo sasvim slučajno naleteli na jedan mladi par iz Beograda koji živi tamo. Kažu, Havajci imaju svoj ritam, potpuno drugačiji od ostatka Amerike. Dok su iz celog sveta izveštavali o popularnoj izbornoj trci prošle godine, glavna vest na Havajima bilo je zdravlje riba u okeanu. Od toga ljudi žive i gledaju svoja posla.
Ukoliko se uputite plažom u pravcu jug-istok, stiže se do Dijamantske glave (Diamond Head), ugašene vulkanske kupe i jednog od najpoznatijih mesta na ostrvu sa kog puca lep pogled na Honolulu. Postoji gradski prevoz do tamo, ali pošto smo pristalice aktivnog odmora, mi smo lepo prepešačili celu rutu. Osim geološke, postoji i vojna strana priče. Naime, Dijamantska glava je početkom dvadesetog veka postala prvo vojno utvrđenje, Fort Ruger, na teritoriji Havaja. Iako su Havaji i danas bitna vojno-strategijska pozicija Amerike, mnoge nekadašnje baze su pretvorene u pešačke staze. Od ulaska u krater, lagana staza vodi do jednog od bunkera koji se nalazi na vrhu grebena. I zaista, sa vrha se pruža šira slika na grad. Iznenadna kiša, koja nije bila retkost na ostrvu u septembru, pokvarila nam je planove za povratak, ali smo zato videli kako se taksisti na ostrvu bore za mušterije i prisustvovali njihovom verbalnom okršaju.
Ovde bih pomenula još i Ala Moana plažu i park koji se pružaju između Waikiki plaže i centra grada. U blizini se nalazi i istoimeni tržni centar u kom se može kupiti hrana po povoljnijim cenama.
Narednih dana smo iznajmili auto, pa smo mogli da istražujemo celo ostrvo. Oahu je bogat prirodnim lepotama, ali i raznovrsnim aktivnostima, ne samo za posetioce već i za lokalce. Surfovanje, vožnja kajaka ili paraglajding su samo neke od stvari koje ovde možeš da probaš. Poseta havajskih sela i način na koji se ovaj narod suočava sa modernim izazovima su takođe neko potpuno novo iskustvo.
Jedna od najlepših plaža na kojoj smo bili jeste Lanikai, na istočnoj obali ostrva. Mekani pesak i kristalno plava voda podsetili su nas na čuvenu Egremni plažu u Grčkoj. Još jedna od sličnosti jeste da ovde nema tuševa niti mesto gde se može kupiti hrana. Netaknuta, divlja lepota ovog mesta potpuno opravdava naziv koji su mu dali lokalci: božanski okean. Linija horizonta kao da ne postoji. Jedina postavka u ovoj plavoj kompoziciji su dva ostrva u daljini, Moku Nui i Moku Iki, do kojih se može stići kajakom.
Petog dana smo se uputili na sever prošavši pored poznate Dole plantaže ananasa gde se nalazi najveći lavirint na svetu. Nažalost, ovog puta nismo imali vremena da svratimo, ali ostavićemo to za neku drugu priliku. U gradiću Haleiwa, meštani su nas ljubazno informisali gde su najbolje plaže na ovom delu ostrva. Ovde smo probali i najbolju kona kafu. Severna obala je meka za surfere zbog visokih talasa. Upozorili su nas da su struje donele mnogo ribe, a samim tim i ajkule, pa treba biti oprezan. Na nekim plažama je kupanje tih dana bilo zabranjeno, a negde su talasi bili toliko visoki da su samo surferi i mogli da uživaju u njima. Ovde bih izdvojila Waimea plažu kao i istoimenu dolinu koja je dom jedne od najlepših botaničkih bašti na ostrvu sa zaštićenom florom i faunom. Banzai Pipeline plaža je omiljeno mesto smelih surfera, a nedaleko od nje se pruža pešačka staza do još jednog bivšeg vojnog utvrđenja, Ehukai Pillbox. Ova ruta je srednje zahtevna, zovu je još i Peace Hike jer je na vrhu bunkera nacrtan simbol mira. Zauzeli smo bunker, seli na “mir” i ispratili sunce koje je lagano utonulo u Pacifik…
Sledećeg jutra smo već bili u kondiciji za napredniji nivo. Kako nas je držao jet lag, pre prvih havajskih petlova bili smo podno još jednog kratera. Koko Crater Trail jeste staza koja vodi do još jednog vojnog utvrđenja iz perioda Drugog svetskog rata. Ono što je ovde zaninljivo jeste da strmi uspon savladavaš preko starih železničkih pragova koji služe kao stepenice. Za potrebe iznošenja vojnog materijala na vrh brda, postavljena je pruga. U jednom delu je i kratak most sa “lepim” pogledom na ambis, pa je pravi izazov da se pređe preko. Prosečno vreme za ovu egzibiciju je oko sat vremena, mada atlete “pretrče” stazu za 12 minuta. Na vrhu – blaženstvo. Prelepi pogled na zelene havajske obronke i Hanauma zaliv od kojeg zanemiš i zaboraviš i svih 1048 stepenika i sve druge male i velike brige i shvatiš ogromnu snagu i nepogrešivost Prirode.
Sa Koko kratera smo uskočili u beskrajno plavetnilo Waimanalo plaže. Tog dana sunce nije štedelo svu svoju energiju i vodi davalo nestvarno plave tonove. Nakon nekoliko sati, otišli smo do gradića Kailua i konačno probali acai bowl, mešavinu voća čiji su glavni sastojak akai bobice, odlična vitaminska bomba i jak antioksidant.
Na putu ka Honoluluu obišli smo Manoa vodopad koji se nalazi u samom srcu tropske šume. Ulaz je besplatan, plaća se jedino parking $5. Svo bogatsvo havajske flore se ovde moze videti. Tropska nesputanost i izgled ovog parka su poslužili kao idealan set za film Jurassic Park (Park iz doba jure) i seriju Lost (Izgubljeni) koji su upravo ovde snimani. Do vodopada se dolazi laganom stazom. Sam vodopad je oko pedesetak metara visok, sa uredjenim pristupom, što ga čini primamljivom destinacijom i za svadbene fotografije.
Pretposlednjeg dana smo posetili Hanauma zaliv. Zbog ograničenog broja parking mesta treba poraniti. Ovde je parking besplatan, a ulazak u park se plaća $7,5. U cenu ulaznice je uračunat i kratak film koji te upoznaje za podvodnim svetom zaliva. Ovo mesto je omiljeno za ljubitelje gnjurenja, a najlepša su jata plavih i žutih ribica koje se bez straha provlače medju gnjurce. Kasnije smo još jednom otišli do onog gradića Kailua u nameri da iznajmimo kajak, ali su talasi bili previsoki, pa su nas odvratili od te ideje. Alternativu smo pronašli u lepom Kailua zalivu i naravno, još jednoj pešačkoj ruti do Lanikai Pillbox-a. Ova pešačka staza je srednje zahtevna i prostire se paralelno sa malopre pomenutom Lanikai plažom. Svakim predjenim korakom pogled na okean sa dva usamljena ostrvca bivao je sve interesantniji, a dva hipi bunkera na vrhu su čekala da ih osvojimo. Kako bi to bilo super da se svi svetski bunkeri i baze u pešačke staze i hipi komune pretvore!
Na samom kraju naše havajske avanture, posetili smo Pearl Harbour. Posle Hirošime i Nagasakija, ovo je verovatno najtužnije mesto američko-japanske istorije. U okviru muzeja mogu se videti olupina broda Arizona, iznad koje je sagrađen memorijalni spomenik žrtvama napada i brod Misuri na kom je potpisana kapitulacija Japana i označen kraj Drugog svetskog rata. Nismo želeli da se previše zadržavamo ovde, kako bismo sa Havaja poneli samo lepa sećanja.
Poslednje sate smo proveli na zapadnoj obali i plaži Makaha. Zanimljivo je da su na zapadnim plažama uglavnom lokalci, kao da turistima ovaj deo Oahu ostrva nije primamljiv, mada je podjednako lep. Na putu do aerodroma, nakon kratkotrajne kiše, iznad autoputa su se izvile dve duge.
Leave a Reply