Čikago

Kad god mi neko pomene Čikago, setim se onog bizarnog skeča Top liste nadrealista u avionu – “uskoro će i keteriiiing”. Nakon tačno sat i dvadeset minuta leta bez keteringa od Vašingtona, stigli smo na Midway, medjunarodni aerodrom grada Čikaga. Odatle smo se vozom prevezli do stanice Roosevelt, poslednjeg odredišta pre ulaska u Loop, čuvenu mrežu voznih linija izdignutu iznad zemlje koja okružuje sam centar grada čineći petlju.  Tamo nas je čekala Lenka, rođaka i naš divni domaćin u danima Memorial day vikenda.

Grad se ne obilazi praznog stomaka, pa smo odmah svratili u Giordano’s da probamo jedno od čikaških obeležja – deep dish picu. Moram da priznam da nisam neki ljubitelj pice, pa me ni ova nije oduševila, ali je zato Nenad u slast smazao dva ogromna parčeta. Po izlasku iz picerije, pred nama se ukazala armija bezglavih i bezrukih gvozdenih šetača. Poljska zajednica, kao jedna od najbrojnijih u Čikagu, donirala je 106 skulptura visokih 2,7m. Instalacija Agora je dobila naziv po mestima (skupštini) u Staroj Grčkoj gde su se ljudi okupljali i razmenjivali ideje o politici, umetnosti i religiji. Agora je deo Grant parka, zelene gradske zone koja se prelepo pruža izmedju jezera Mičigen na istoku i avenije Mičigen za zapadu. Iako je Čikago poznat po promenljivom vremenu, nas je uglavnom pratilo sunce tih dana, pa smo mogli da uživamo u svoj raskoši boja kojom ovaj park obiluje. Na preko 300 ari prostora smešteni su muzeji (Art Institute of Chicago i Field Museum su najpoznatiji), brojne fontane, spomenici i manji parkovi. Šetajući ka severu, lagano stižemo do Magnificent Mile-a, pandana njujorške Pete avenije, nakinđurenog skupocenim radnjama i oblakoderima na koje je Čikago posebno ponosan. Zastajemo na dvadeset drugom spratu jedne od zgrada, na terasi bara London House, odakle se dalekosežno pruža pogled na reku Čikago, jezero i aveniju Mičigen. Nakon pivske pauze, nastavljamo lutanje gradom i u sumrak stižemo do jedne od gradskih plaža na jezeru. Sitan pesak, ljudi u kupaćim kostimima, restorani i barovi, mnogobrojni tereni za odbojku na pesku su na trenutak učinili da se osetimo kao na moru. Glad nam prekida izmotavanje na plaži i prvi dan privodimo kraju u Beogradu, jednom od srpskih restorana sa odličnim roštiljem.

Sledeći dan smo, opet, započeli bogatim obrokom i, po rečima naše Lenke, najboljim vaflima u gradu u Chicago Waffles . Puni pozitivnog naboja krenili smo da osvajamo nove delove ovog “vetrovitog grada”. Raznolika arhitektura, različit kulturni sadržaj i umereni urbani ritam doprinose utisku da je Čikago grad po meri svakog. Mesto sa kog je počinjala čuvena Ruta SAD 66, Harold Washington Library Center – jedna od najlepših biblioteka u SAD, pokretni mostovi preko čikaške reke, samo su neke od znamenitosti koje smo videli na putu do Navy Pier-a, pristaništa na obali jezera Mičigen. Jak pljusak nas je sklonio u zgradu pristaništa, što smo taman iskoristili da vidimo deo izložbe posvećene Rolling Stones-ima. Paul Natkin, poznati čikaški fotograf je kroz svoj objektiv pratio rad “kotrljajućeg kamenja” punih 40 godina. Kroz dokumentarac o njemu smo videli kako je ta saradnja izgledala, kao i kako je čuvena britanska četvorka zavolela Čikago, grad u kome se svira najbolji bluz.

Prvi sunčev zračak nas izmamljuje napolje i nakon sat vremena lagane šetnje duž jezera, stigli smo do Lincoln parka, još jedne zelene oaze u severnom delu grada. U blizini je i zoo vrt, a sam park je sa jezercem, rezervatom za ptice na otvorenom i prelepim pogledom na siluete oblakodera koji se uzdižu u daljini. Ovde smo napravili kratku pauzu za ručak u dobrom thai restoranu, a onda smo posetili jedno od mojih omiljenih mesta u Čikagu. Park Oz je napravljen u čast čikaškog novinara Bauma koji je stvorio nezaboravne likove iz Čarobnjaka iz Oza. Na trenutak smo se našli “iza duge” i pronašli sve četiri statue u parku: Kukavičkog Lava, Limenka, Strašilo i naravno, Doroti sa Totom. Zanimljivo je da su poznati glumci pozajmili glasove ovim likovima pa, ako skeniraš bar-kod pored svakog od njih, zazvoniće ti telefom i čućeš svačiju priču ponaosob, jednako uzbudljivu i u isto vreme nostalgičnu, jer budi neke lepe uspomene iz detinjstva.

Umesto u Kanzasu, probudili smo se u Čikagu i odlepršali na mesto koje je takooo tipično za ovaj grad – bluz bar.  Kingston Mines  je jedan od onih kutaka gde jednostavno zaboraviš na svakodnevicu, prepustiš i trenutku i uživaš u dobroj muzici. Te večeri je svirao Linsey Alexander, u bluz krugovima poznati gitarista i čovek koji je sarađivao sa mnogim poznatim muzičarima, između ostalih i sa B.B. Kingom.

Nakon dva sata čiste katarze, vozom smo se vratili u centar grada, da posetimo jednu od najvećih turističkih atrakcija u Čikagu – jednu od onih stospratnica od pogleda na koje te zaboli vrat. John Hancock zgrada na svom 95. spratu poseduje restoran, a na 96. spratu se nalazi bar. Oba lokala sama po sebi nisu ništa posebno, ali pogled koji se prostire sa njihovih prozora ošamućuje. Uživanje u noćnom prizoru je naročito interesantno jer tu dolazi do izražaja sva raskoš grada Čikaga.

Dopale su nam se visine – sledećeg jutra smo se popeli još više, na 103. sprat Willis Tower-a. Sagrađen 1974, ovaj oblakoder je pune 22 godine držao rekord najviše zgrade na svetu. Nakon dvosatnog čekanja u zmijolikom redu ljudi svih svetskih rasa koji su strpljivo poštovali proceduru kretanja u zgradi, lift nas je za tačno 60 sekundi “odbacio” do Skydeck-a, prostora sa staklenim “terasama” odakle se pruža divan pogled na grad i jezero. Kao svaka popularna destinacija, ovo mesto vrvi od turista, ali uspeli smo da ugrabimo komadić praznog stakla i napravimo par dobrih fotografija. Zanimljiv je sam istorijat nastanka ove zgrade i može se pogledati OVDE.

Iako se i dan danas bande obračunavaju i postoje krajevi u koje ni policija ne zalazi, za običan svet, Čikago je siguran grad. Ja ću ga pamtiti po odličnoj muzici i zadivljujućim pogledima. Poslednji u nizu desio se sa brdašca podno Adler planetarijuma gde smo proveli čitavo popodne pre povratka kući.

A gde je ketering? 🙂